Autobiografija Monike Seleš: Prvi dio
Prošli smo tri ulice dok nismo stigli do lokalnog terena. Tata i Zoltan skinuli su navlake sa svojih reketa i počeli da udaraju loptu jedan prema drugom. Činilo mi se da to traje čitavu večnost
Većina profesionalnih sportista mogu se setiti kad su se upoznali sa sportom koji će im biti sudbina. Za mene, taj dan je počeo mirisom slane vode. Kao i svakog leta, moja porodica provodila je dvonedeljni odmor na Jadranu. Odmor na plaži dve nedelje godišnje bio je praktično obavezan za evropske porodice, a mi nismo bili izuzetak. Leto kojeg se najbolje sećam je kad sam imala pet godina. Bila sam sitna devojčica koja nikad nije stajala u mestu. Jednog jutra sam ustala, obukla kupaći, brzo pojela doručak na insistiranje majke i izletela kroz vrata. Kao i uvek, planirala sam da provedem dan na plaži praveći zamršene peščane zamkove, ali moj tata je pakovao kutiju s igračkama koje su baš zanimljivo izgledale.
„Kuda ćete?“ pitala sam.
„Da igramo tenis“, odgovorio je moj brat Zoltan. I on je imao torbu.
„Mogu li i ja sa vama?“ Već sam zaboravila zamkove, sve što sam čula bila je reč „igra“ i nisam želela da propustim neku zabavu.
„Naravno“, rekao je moj tata Karolj smešeći se. „Obuj se„. Uletela sam u svoju sobu frenetično tražeći svoje patike. Mama Ester ih je našla i pomogla da čvrsto vežem pertle.
„Zabavi se“, rekla je srećna što će imati malo mira i tišine za sebe. To se nije često događalo. Radila je ceo dan u računovodstvenoj firmi, kuvala je tri obroka dnevno za porodicu, i te dve nedelje bile su jedino vreme kad je mogla da se opusti. Kao petogodišnjakinja nisam znala da je ponekad potreban odmor.
Prošli smo tri ulice dok nismo stigli do lokalnog terena. Tata i Zoltan skinuli su navlake sa svojih reketa i počeli da udaraju loptu jedan prema drugom. Činilo mi se da to traje čitavu večnost, već sam počela da se dosađujem; mislila sam da će biti mnogo zabavnije. Kad je moj brat ostavio reket da bi pio vodu, iskoristila sam priliku. Otrčala sam, podigla reket i počela da imitiram ono što sam videla da je on radio.
„Dobro je, Monika!“, viknuo mi je tata s druge strane mreže. Poslao mi je loptu. Volela bih da kažem da sam opalila dvoručni bekhend s osnovne linije, da se zvezda tada rodila, ali ne mogu. Promašila sam prvu loptu. Onda drugu, pa i treću. Zoltan, pokazujući određenu količinu strpljenja što nije uobičajeno kod trinaestogodišnjeg starijeg brata, pustio me je da nastavim tako da divlje zamahujem njegovim reketom i trčim nazad i napred preko terena, ne uspevajući ništa da povežem. Ali, moj tata je odmah primetio nešto. Reket je bio velik gotovo kao i ja, ali sam ga nosila kao da to nije ništa. Moj zamah nije slao lopte preko mreže, ali forma nije bila loša. Igrali smo celo popodne, Zoltan i ja smo se menjali na reketu, a ja se nisam umorila. Neka čuda od dece u sportu rađaju se s vrhunskom koordinacijom oka i ruke, neverovatno savitljivim zglobovima ramena ili fantastično efikasnim crvenim krvnim zrncima. Ja sam samo imala užasno snažne zglobove ruku. Godinama kasnije, tata je insistirao da je zato što sam nosila njegove tegove od četiri kilograma kud god da sam išla. Ne sećam se baš najbolje, pa ću morati da mu verujem na reč.
Kad smo se vratili kući, molila sam tatu da nastavi da igra tenis sa mnom jer je Zoltan bio aktivan igrač na evropskim turnirima za juniore. Novi Sad je imao samo četiri terena za tenis koje deca nisu mogla koristiti dok ne napune 12 godina. Klub je imao elitistički stav koji se mogao meriti s onim na Vimbldonu. Postojali su obavezni propisi odevanja isključivo u belo, bilo je teško osigurati vreme za trening, a gotovo nemoguće naći novac.
„Nema problema“, rekao mi je tata nakon što teniski klub nije hteo da pusti petogodišnjakinju na svoje terene. Odneo je klupko kanapa do parkirališta ispred naše zgrade, odsekao dug komad, zavezao krajeve za automobile udaljene oko pet metara. I eto ga! Imali smo naš privatni, besplatni, uvek slobodni teren gde su propisi odevanja bili slobodni. Nakon mesec dana, tata je video da sam ozbiljna pa je jednog vikenda seo u auto i vozio sedam sati dok nije prešao italijansku granicu gde je bila najbliža prodavnica teniskih reketa za decu. Uradio je isto za Zoltana sedam godina ranije. Izabrao je najbolji, zamotali su ga kao poklon, uskočio je u auto i vratio se istog dana. Tata i ja smo nastavili da igramo svake večeri dok nas mama ne pozove na večeru. Čak i tad bismo ostali još malo, sve dok nas ne pozove i drugi put. Tokom večere, Zoltan bi nam pričao o predstojećim turnirima, a ja žedno upijala svaku njegovu reč.
Kad je stigla zima, odlučila sam da mi je dosta tenisa. Povukla sam se iz svoje parking-karijere i zamolila tatu da me upiše na časove klizanja. Pomislili biste da je bio ljut nakon što je prešao granice da podrži moju opsednutost tenisom, ali jednako rado me je vodio do klizališta u pet ujutro kao što se odvezao do Italije. Nije ga bilo briga šta ja radim, dok god sam srećna. Buđenje u cik zore da bih pokušala da stignem na klizalište pre hokejaša (morala sam da zauzmem mali deo klizališta pre nego što pakovi počnu da lete posvuda), brzo mi je dosadilo. Ni padanje na moje koščato dupe nije bilo lako. Pad na led boli. Jako. Provodila sam više vremena na ledu nego uspravno i imala modrice da to dokažem. Haljine za klizanje su divne – one su bile moj prvobitni motiv da postanem klizačica – ali nisu vredne tolikog žrtvovanja. Nakon dve nedelje odustala sam od klizaljki.
Izvor: Dnevnik.rs
Komentiraj ovaj članak