Justine Henin: "Bila sam kao mašina, nisam pokazivala emocije"

Justine Henin, sedmostruka osvajačica grand slam naslova, dala je intervju za zvaničnu web stranicu Roland Garrosa u kojoj je govorila o svojoj karijeri, ispoljavanju emocija na mečevima, prijateljstvima... tokom svoje aktivne igračke karijere.

Koji je tvoj najveći strah?

"Da ne budem napuštena, Plašim se da budem sama, kao i većina ljudi pretpostavljam. Ali radim sve što je moguće da se to ne desi. Inače nemam nikakve fobije i neke posebne strahove".

Koji je prvi san koji ti se ostvario?

“Kada sam bila dijete, živela sam za tenis i nije bilo mjesta za bilo šta drugo. Kada sam bila tinejdžerka, imala sam postere Štefi Graf u sobi i maštala sam da osvojim Roland Garros. Kada sam osvojila titulu u Parizu i upoznala Štefi, ostvarila su mi se dva sna”.

Kada si prvi put zaplakala kao teniserka?

“Nisam mnogo plakala, ali nisam bila ni dobra u pokazivanju koliko sam sretna, čak ni u velikim prilikama. Jedini bih se prepuštala posle teških poraza u svojoj hotelskoj sobi. Ali kada sam igrala, držala sam emocije pod kontrolom. Možda i previše. Bila sam mašina i sada se kajem zbog toga. Bilo bi dobro da sam više pokazivala kako se osjećam, kao što muškarci nekada rade na kraju turnira. Dirljivo je kada oni pokažu osjećanja, a ja to nisam radila čak ni kada osvojim Grand slam trofej”-

Koje je tvoje najveće sujeverje?

“Uvek sam tokom turnira jela u istim restoranima, imala sam po jedan za dane kada igram i dane kada se odmaram. Nikada nisam hodala po linijama i uvek sam željela da sam sa iste strane sudijske stolice. Bila sam prilično sujeverna, kao i većina tenisera i teniserki”.

Da možeš da se vratiš u prošlost na sat vremena, šta bi promijenila?

“Pozdravila bih se sa mamom. Nisam mislila da će nas tako brzo napustiti i kajem se što nisam više razgovarala s njom i držala je u naručju. Kada je reč o sportu, vratila bih se na finale Wimbledona 2006. sa Ameli Moresmo. To je jedini Grand slam turnir koji nisam osvojila, ali nakon što sam osvojila prvi set, nisam imala psihičke i fizičke snage da završim meč. Taj trofej mi je izmakao, jednostavno nije bilo suđeno”.

Koja je tvoja najgora karakterna osobina?

“Imam poteškoća da očuvam prijateljstva. Ne uspjevam da održim kontakt sa prijateljima koji žive daleko od mene, što je velika šteta jer volim ljude i volim da dijelim stvari. Kada dajem, dajem sve, ali kada se odsječem od nekoga, rušim mostove i ne pretvaram se. Nisam dobra u stvaranju dugoročnih odnosa. Sada radim na tome da budem stabilnija i nadam se da ću za 30 godina moći da kažem da svoje prijatelje znam 20 godina”.